Sloboda velikih raspusta provedenih u bosanskom selu obeležila je moje odrastanje i uticala na izgradnju moje ličnosti daleko intenzivnije od ostalih deset meseci u godini provedenih na novosadskom asfaltu. Šljivik, jabuka, pumpa i korito na kom se napaja stoka, livada puna belih rada, kučići, mačići, baba koja galami i deda koji ćuti, spomenik kao zborno mesto na kom se sedi dok je gužva, a kad se deca manje liberalnih roditelja raziđu, leži na leđima i gleda u zvezdano nebo. Kakvo zvezdano nebo! Prve ljubavi, prva čekanja, prva razočaranja… Sve je tu na selu bilo intenzivnije, i smeh i suze… I kada sve saberem i oduzmem, najsrećnije i najspokojnije dane u životu provela sam baš tu.
Mnogo se stvari od tog doba promenilo i za selo i za mene. Poneki napredak, poneki nazadak, ponekad oboje u jednom kao ulična rasveta u selu koja je odnela najzvezdanije nebo koje sam znala, tako da se i jedna Plava zvezda zagubila… Magla bih ulaziti u sentimentalnosti i nabrajati koga i šta nam je vreme odnelo, ali radija sam da primetim šta nam je donelo. Možda je malobrojni, ali novi naraštaj ipak je tu. Tu je i kuća, dvorište, orah, jabuka i sloboda odrastanja. Samo su se uloge malo promenile.
Beskrajno hvala ljudima koji čuvaju ovu oazu. Kakva je sreća imati ih za blizak rod.
Odjavna špica:
