6 comments

  1. Ja spadam u to navedeno medicinsko osoblje…i pustih suzu na ovo badnje jutro…cuvajte to svoje cisto srce kao najvece blago

  2. Draga Jelena,
    ovo je divan tekst, mnogoslojan, ali pogađa onako kako ne želim danas, kad čekamo Božić.

    Zbog toga se želim osvrnuti samo na onaj dio o herojima.
    Prije nekoliko mjeseci idem ja po cesti, sva nikakva i neraspoložena. Podignem pogled, piše: Ulica heroja. (Možda to i nije tačan naziv ulice, ali meni je u sjećanju ostao takav).

    Znam da se misli na one heroje iz istorije. Ali ja razmišljam: heroj sam ja, kad nakon što mi se srce pocijepa napola, pa nakon što ga još neki i zgnječe, pa onda i iščupaju neke djeliće, ja ustanem, odem na posao, operem suđe i radim sve ono što i inače trebam raditi. Heroj je ovaj muškarac iz priče koji nosi svoju bolest dostojanstveno, i njegova žena koja nosi svoju bol dostojanstveno. Heroji su sve žene i svi muškarci i sva djeca koja nose svoju bol, a ponašaju se gotovo kao da je nema: ustanu i idu dalje i brinu se o onima o kojima treba da se brinu.

    Cijeli naš grad, cijela ova planeta prepuna je heroja. Naravno da su heroji i oni na koje su mislili oni koji su postavljali uličnu tablu. Ali mi, mi smo heroji! I tako treba da sebe vidimo. Heroj je onaj ko ustane i radi ono što treba da radi kad bi se najradije zavukao u neku rupu i ostao tamo dovijeka.

    I tako, svim herojima ovog grada i ovog svijeta, želim da sebe vide kroz ovakvu leću. Da budu ponosni na sebe i da budu blagi i nježni prema sebi.

    Snježana

    Ps. Obično ne ostavljam komentare, ali ovo me baš povuklo, Možda ipak ima veze s Božićem.

  3. Opet ja, zaboravila sam nešto važno.

    Jelena, moje je mišljenje da je manje važno jeste li heroina dana. Dan mine, dođe novi i potisne stari.
    Ali da, Vi jeste heroj. Zato što ustanete, brinete o djetetu, o svom poslu i sve ono drugo što već radite… Posebno zbog toga što kad sami teško patite, još uvijek dozvolite da Vaše srce bude otvoreno za bol drugih. Nekada bol čovjeka zatvori pa otupi i ogrubi i postane mrzitelj. Vi niste od te sorte. Vaše srce i dalje ostaje nježno. To je prava hrabrost. Voljeti i kad IZGLEDA kao da je ljubav najstrašnija i najbolnija stvar na svijetu.

    Snježana

  4. Draga Snjezana,

    mnogo vam hvala na komentarima, utoliko vise sto ih inace ne ostavljate. Upravo ovo sto kazete je ono o cemu i tekst govori i bilo je povod za njegov nastanak. Za mene hrabrost nije veliko delo koje odjednom dotakne srca mnogih, vec ostati hrabar i otvorenog srca u svakodnevici koja nekada zna biti tako surova.

    Radujem se unapred nasem susretu. Prema komentarima koje ste ostavili, rekla bih da ste prava osoba s kojom se trebam sresti u ovim danima.

    Toplo vas pozdravljam i zelim srecan Bozic.
    Jelena

  5. Pingback: Instinkti

Post a new comment