Počeci mog dugog puta pronalaženja profesionalne orjantacije datiraju još iz 99. godine. Jedan od onih trenutaka u životu kad se glavi prepušta donošenje odluke. I glava, samo njoj znanim metodama, odabere arhitektonski fakultet. Doba potpuno uzaludnog iscrpljivanja organizma nespavanjem, ali daleko od toga da bih rekla da je ta deonica bila traćenje vremena. Pored nekih izuzetno zanimljivih ljudi, kao što je Dragana Kojičić, Ana D’Apuzzo, večno lutajući prijatelj po Nedođiji, Vladan Varićak… ta mi je godina studija donela i jednu veliku inspiraciju, profesora Ranka Radovića. Jedan rastom malen Crnogorac, znači samom prirodom predodređen da bude drugačiji, mada ni njegova odluka da u svojoj različitosti istraje, nije imala manji značaj. Beskrajno egoističan čovek koji je svojim krutim stavom i „digresijama“, kojih je na predavanjima bilo nekad više nego teme, iritirao veliku većinu studenata željnih „znanja“, a svojom energijom i ponovo „digresijama“ zanosio manjinu. Ja sam bila ta manjina, a u manjini još veća manjina koja je slabo bila zainteresovana za teme, već je željno iščekivala digresije. Ovakvih sam učitelja, u institucijama i van njih, imala još samo nekoliko u životu i čuvam ih u sebi kao najveće blago, kao energiju za koju znam da je pokretala i da će pokretati još mnoge. Jer, nekad nam je potrebna samo iskra sa strane da bi se naša vatra rasplamsala i da bismo uvideli kako divna i topla, istovremeno divlja i nežna, ta buktinja može biti. Budimo potrebna iskra kad god možemo…
„Diigreeeeesijaaa!“ rekao bi moj profesor Ranko. Zapravo, želela sam da ispričam nešto iz njegove riznice, opsednute idejom ostavljanja traga. Ko je za njegovog doba studirao arhitekturu u Novom Sadu, morao je znati priču o poštaru Džozefu Ferdinandu Ševalu iz malog mesta s juga Francuske koji se jednog dana, u svojoj 43. godini, na putu s posla sapleo o jedan kamen. Naravno, nije to bio običan kamen, postavljen na njegov put da bi on razbio nos, već sasvim magičan krečnjak poslat da razbije dosadu svakodnevice. Naš ga je poštar podigao, pregledao, stavio u džep i pošao kući. Ali od tog dana nije mogao da prestane da obraća pažnju na kamenje i uskoro su džepovi počeli da mu se cepaju, pisma da se prljaju, a ideje s razglednica da mu ne daju mira. U dvorištu svog doma počeo je da gradi dvorac iz snova. Gradio ga je 33 godine, svaki dan posle posla, s željom da ga u njemu sahrane. Ali kad se vreme primaklo, seoski sveštenik jasno je izneo svoj stav: „Šta on misli ko je on da ga sahranjujemo u dvorcu!? Ima da bude sahranjen na groblju kao i svi drugi! On je, na kraju, samo jedan običan poštar!“ Ali Džozef Ferdinand Ševal nije bio ni malo običan poštar, pa je naredne godine proveo u izgradnji svog mauzoleja na groblju, dok je paralelno dovršavao dvorac, ostavljajući svoj životni trag. Umro je godinu dana nakon što ga je završio. Preko 100.000 turista svake godine obiđe ovu znamenitost, a od 1986. ona je dobila i svoje mesto na poštanskoj markici.
Moj profesor Ranko Radović u stvaralačkoj karijeri zablistao je samo jednom, ostavljajući zidani trag s divnom idejom, nažalost, na teritoriji u kojoj se do arhitekture ne drži ni blizu kao do ratovanja, u Bosni i Hercegovini, tačnije na prevoju među njima. Spomen kuća bitke na Sutjesci. Božanska priroda oko nje, ona sva u krovovima, do zemlje, opasana olucima od 2 metra u prečniku s mehanizmom zatvaranja. Ideja autora: kad pada kiša, mehanizmi u olucima zapuše odvovd vode, pa kad kiša stane, građevina postaje memorijalna kuća na vodi koja plovi u dolini među brdima čuvajući duše prerano oduzetih tela. Poetska misao. Iako sagrađena i osposobljena, nikad realizovana, nikad prežaljena. Na fakultetu je kružila zamišljena molba Rankovih unučića: „Deda, deda, aj mi pričaj neku priču. Samo, molim te, nemoj da bude o Crvenkapi i o Kući na vodi.“ Ali trag koji je profesor Radović ostavio među mladim ljudima, rekla bih da je daleko značajniji od ovog projekta, ubrzo devastiranog novim ratom. Barem ga ja u sebi vidim kao malo blago. Čovek koji je funkciju arhitekture objašnjavao tinejdžerkom u negližeu dok roditelji uveče imaju goste, čak i nekom nezainteresovanom za projektovanje, kao što sam ja bila, stvorio je potpuno jasnu sliku o značaju funkcije, u konačnici primenljivo na sve u životu. Čovek koji je savetovao da se isprazni izlasci s umlaćivanjem opijatima zamene stvaralačkim okupljanjima, ponoćnim istraživanjima, posleponoćnim aktovima, glasnim čitanjem Tomasa Mana… Glasnogovornik lepote različitosti. „Ja nisam isti!“ Finac i Japanac na Balkanu. Kada je postao ministar u Crnoj Gori, otpustio je vozača, pa na svoj novi posao krenuo na biciklu s tablama: službeno vozilo ministra održivog razvoja i zaštite životne sredine. Smeju mu se Crnogorci i kažu: „Viđu, to ti je duhovito, al’ ođe nećeš dugo tako.“ I nije, ali nije hteo da odustane, kao ni od ideje da ga isključe s aparata kad se odlazak primakao.
Jednog dana, na ulici Banjaluke, saplela sam se o kamen pored kog je bila novčanica od 50KM, pravo bogatstvo u studentskim danima. Setila se Ševalovog kamena i, naravno, Ranka Radovića. Istog tog dana, prijateljica mi je javila da je umro i osećaj da ga se nisam slučajno setila bio je vrlo intenzivan. Mogla sam da osetim kišu koja pada dugo u noć, puni oluke, konačno zapušene, svetla koja se pale pod vodom i kuću kako plovi niz Tjentište odlazeći zauvek. Ranka Radovića i mene povezalo je jedno pismo koje sam mu poslala kad sam odlazila s arhitekture, a koje je on posle dugo nosio u džepu i čitao studentima, kao da mu ga je omiljeni poštar lično dostavio. Ne sećam se više sadržaja, ali sećam se suštine: idem da probam da radim nešto s energijom s kojom on radi svoj posao, pa makar na kraju prodavala pice. Sećam se i da je imalo malo dramske strukture. Počinjalo je kao da će biti osuda njemu, a kasnije izrastalo u pohvalu njegovom nadahnjuću…
Kad naiđu dani kao što je današnji, kada mi se više piše, a manje obrađuju fotografije s rođendana i krštenja, ideja o ostavljanju traga drži mi motivaciju na okupu. U trenucima porodičnih bliskosti koje su najčešće vezane ili za radosne ili za tužne trenutke, pregledaju se fotografije. Niko se tada, naravno, ne seća ko im je bio fotograf, ali deo mene svejedno je tu s njima, malo se smeje, malo plače… Oseća. Otisak moje duše uskoro će biti trag u mnogim domovima. O kakvu divnu profesiju sam se saplela kad sam već mislila da prodavanje pica nije tako nemoguć deo mog scenarija.
Fotografija: Spomen kuća bitke na Sutjesci. Vrlo draga uspomena s pozorišne turneje po Bosni i Hercegovini.
